Турандот је последња опера Ђакома Пучинија, праизведена 1926. у миланској Скали, после композиторове смрти. У легендарној Кини принцеза Турандот поставља просцима три загонетке: ко не одгонетне, губи главу. Принц Калаф их решава и узвраћа јој изазовом: нека до зоре открије његово име. Из тог ноћног ишчекивања настаје „Nessun dorma“, најпознатија арија дела. Дело је остало недовршено: завршни дует допунио је Франко Алфано према Пучинијевим скицама.
Први чин. У Пекингу мандарин објављује закон: принцеза Турандот удаће се за просца краљевске крви који реши три загонетке; ко не успе, умире. У гомили прогнани принц Калаф проналази оца Тимура и робињу Лиу, која га потајно воли. Упркос њиховим преклињањима и погубљењу персијског принца, Калаф, опчињен Турандот, удара у гонг и пријављује се као просац.
Други чин. Министри Пинг, Панг и Понг с иронијом коментаришу низ погубљења. Пред двором Турандот објашњава своју хладноћу: свети прамајку коју је обешчастио освајач. Поставља три загонетке и Калаф их решава једну за другом. Када принцеза преклиње цара да је не преда, Калаф јој нуди излаз: открије ли његово име до зоре, пристаће да умре.
Трећи чин. Нико не спава у Пекингу: Турандот је наредила да се по сваку цену сазна странчево име. Калаф, сигуран у победу, чека зору уз арију „Nessun dorma“. Стражари довлаче Тимура и Лиу; да заштити тајну, Лиу изјављује да само она зна име, одолева мучењу и одузима себи живот. Калаф љуби Турандот и открива јој своје име. Преображена, она пред двором објављује да је странчево име Љубав.
Пучини је на Турандот радио од 1920, на либрето Ђузепеа Адамија и Рената Симонија по позоришној бајци Карла Гоција. Умро је 1924. не довршивши завршни дует, који је Франко Алфано допунио према његовим скицама. На вечери праизведбе, 25. априла 1926. у Скали, Артуро Тосканини зауставио је извођење тачно на месту где се Пучинијева партитура прекида, у знак поштовања према композитору.
Партитура спаја раскошан оркестар, моћне хорове и изворне кинеске мелодије, попут песме Мо Ли Хуа, везане за принцезу. Турандот се представља приповешћу „In questa reggia“; Лиу гане у аријама „Signore, ascolta“ и „Tu che di gel sei cinta“. „Nessun dorma“, са чувеним завршним тоном, постала је знамење тенорског певања далеко изван опере.
Турандот затвара историју велике италијанске опере с готово филмском ширином. Контраст између ледене принцезе и нежне Лиу, напетост између обреда и осећања, носе дело далеко изнад његове славне арије. Ко га погледа у целини, разуме одакле долази „Nessun dorma“ и шта се те ноћи одлучује.
Продукција Турандот у три чина налази се у каталогу Allegro Spatial; појединости доноси страница о том снимку.
