Вертер је опера у четири чина Жила Маснеа, по Гетеовом роману Јади младог Вертера. Праизведена је у Бечу 16. фебруара 1892, на немачком, а у Париз је стигла следеће године. Прича о немогућој љубави младог песника Вертера према Шарлоти, обећаној па удатој за Алберта, љубави која ће га одвести у самоубиство. У њој се чује једна од најомиљенијих тенорских арија француског репертоара, „Pourquoi me réveiller“.
Први чин. У Вецлару, око 1780, судија, удовац, увежбава божићне песме са млађом децом. Његова најстарија кћи Шарлота води кућу од мајчине смрти. Млади песник Вертер прати је на бал и заљубљује се у њу. Исте вечери враћа се Алберт: Шарлота му је обећана, заклетвом датом мајци на самрти. Вертер, очајан, схвата да ће она одржати реч.
Други чин. Неколико месеци касније Шарлота и Алберт су у браку. Вертер их посматра и не успева да угаси своју љубав. Шарлота га моли да се удаљи и да се не враћа пре Божића. Вертер одлази, прогоњен мислима о смрти.
Трећи чин. Уочи Божића Шарлота сама ишчитава Вертерова писма и признаје себи да га воли. Вертер се ненадано појављује и оживљава заједничке успомене; читајући Осијанове стихове, пева „Pourquoi me réveiller“. Шарлота, на ивици да попусти, бежи и закључава се. Вертер поручује Алберту да му позајми пиштоље за далек пут. Алберт, леден, наређује жени да их преда. Шарлота, слутећи најгоре, полази за Вертером.
Четврти чин. У божићној ноћи Шарлота затиче Вертера смртно рањеног у његовој радној соби. У последњим тренуцима најзад му признаје љубав. Вертер умире помирен, док напољу деца певају божићну песму увежбавану у првом чину.
Гетеов епистоларни роман, објављен 1774, потресао је Европу и хранио романтичарску машту читав век. Масне је своју адаптацију компоновао осамдесетих година 19. века, на либрето Едуара Блоа, Пола Милијеа и Жоржа Артмана. Опера комик испрва је одбила партитуру, оценивши је сувише мрачном.
Праизведба је на крају одржана у бечкој Дворској опери, 16. фебруара 1892, у немачкој верзији, са великим успехом. Француска премијера уследила је убрзо, а Опера комик представила је дело у Паризу јануара 1893. Од тада се Вертер, уз Манон, усталио као најизвођеније Маснеово дело.
Масне овде свој мелодијски дар ставља у службу интимне, сутонске атмосфере. Вертерова арија „Pourquoi me réveiller“, на Осијанове стихове, најславнија је страница дела и деоница којих се лирски тенори прибојавају. Трећи чин припада Шарлоти: сцена писама и арија „Va! laisse couler mes larmes“ чине ту улогу, писану за мецосопран или дубљи сопран, једном од најбогатијих у француском репертоару.
Оркестар радњу прати с префињеношћу: месечина првог чина, која се преображена враћа на крају, или интерлудијум под насловом „Божићна ноћ“, који претходи последњој слици. Контраст између дечје песме и Вертерове агоније даје финале уздржане туге, без патетике.
Вертер је можда француска опера која најбоље казује немогућу страст, са штедљивошћу средстава блиском данашњем сензибилитету: мало ликова, унутрашња радња, оркестар који изговара оно што јунаци прећуткују. За упознавање Маснеове уметности ово је најбоља полазна тачка.
Allegro Spatial редовно приказује велика дела француског репертоара; погледајте програмску шему канала.
