Речима Стефани Аргерич: „Већ десет година размишљам о Аргерич. У почетку сам сама пратила мајку у Јапан, Аргентину или Варшаву. Али радећи сама, изгубила сам храброст и окренула се другим стварима. После рођења мог првог детета, жеља да завршим овај филм се вратила. Мајка ме је одувек фасцинирала као лик за снимање. Током снимања морала сам да се подсећам да је не видим очима публике, а да бих изградила кохерентну нарацију, морала сам да се дистанцирам. Моја мајка је толико сложена личност да је најтеже, при монтажи, било изабрати шта приказати, а шта прећутати. Гледаоци, ако се диве мојој мајци, биће срећни да открију друге стране њеног живота. Неки ће се можда згрозити јер им се не допада да виде Марту Аргерич у пиџами. Али то је њихов проблем, не мој. Тако сам је одувек виђала. Није случајно што је тако приказујем. Виђала сам је у пиџами када бих се враћала из школе у 16 часова. То није шала за потребе филма, то је моја стварност… У свим другим областима постоје овакви документарни филмови: провокативни, иконокластични и веома интимни. Зашто не и у класичној музици? Оно што ме занима јесте да прикажем стварност људи онаквих какви јесу. Истина је и да сам прилично алергична на конвенционалне портрете великих уметника… Живети са неким попут моје мајке дубоко је инспиративно, али када погледам себе, питам се шта радим са својим животом. Неизбежно је поредити се са њом.
Од малена сам свесна да никада нећу моћи да досегнем њену висину. Одрастање с таквим теретом не олакшава развијање самопоуздања. Уз то, она је особа веома снажне, магнетске личности, од које се тешко држати на одстојању. Одвојити се од ње захтева херкуловску снагу…” Мајка виђена очима ћерке: породични портрет који преплиће интимне разговоре, слагања и неслагања, и који ставља на пробу крвне везе. Интиман портрет два гиганта музике. Овај документарни филм Стефани, ћерке Марте Аргерич, снимљен је у више земаља: у Пољској, где Марта Аргерич председава жиријем Међународног конкурса Шопен и држи неколико рецитала са својим добрим пријатељем Нелсоном Фреиреом; у Јапану, који је домаћин јединственог фестивала посвећеног Аргерич; у Уједињеном Краљевству, где живи Стивен Ковачевич, Стефанијин отац; у Белгији, где су Марта и Стефани живеле заједно неколико година; у Аргентини, где је Марта рођена; у Швајцарској, где Марта и Стефани тренутно живе; у Француској, где кућа њене баке још увек чува драгоцена блага. Састављен од документарних секвенци усредсређених на Марту и Стивена у свакодневном животу, на пробама и концертима, филм је великим делом посвећен интимним разговорима — које је снимала сама Стефани, сама или са једним од родитеља —, дивним анегдотама и понекој сцени породичног окупљања.
